LogoLab

Kod neke dece jezički razvoj ne polazi od pojedinačnih reči, već od većih jezičkih celina, najšešće fraza koje su čula u važnim, emotivnim ili često ponavljanim situacijama.

Te fraze mogu zvučati kao ponavljanje, ali vrlo često nose značenje. Vremenom dete počinje da ih skraćuje, meša, menja, izdvaja pojedinačne reči, pa zatim gradi svoje izraze i razvija gramatiku.

Zato, kad čujemo eholaliju, zapitamo se:

Šta dete radi sa tim frazama?
Da li ih koristi smisleno?
Da li ih kombinuje?
Da li ih skraćuje?
Da li iz njih počinju da se izdvajaju pojedinačne reči?

To nam govori gde se dete nalazi u jezičkom razvoju i kakav mu je model sada potreban.

Kod dece koja razvijaju jezik kroz geštalt/celinu (GLP) ne gasimo eholaliju, već pratimo kako se jezik razvija iz nje.

Neka pitanja odraslima deluju jednostavno.

“Šta si radio danas?”
“Šta se desilo?”
“Šta vidiš na slici?”
“Ispričaj mi.”

Za dete to mogu biti vrlo složeni zadaci.

Da bi odgovorilo, dete mora da usmeri pažnju, izdvoji šta je važno, zadrži informaciju, složi redosled, pronađe reči i započne odgovor.

Zato “ne znam” ne mora uvek da znači da dete ne zna odgovor, nekad znači: “ne znam odakle da počnem”. Tu izvršne funkcije imaju veliku ulogu.
One pomažu detetu da napravi mapu zadatka: gde da gleda, šta da sluša, šta da prati, šta je prvo, šta je važno, kako da započne. To je razlog zašto ne pomaže da isto pitanje ponovimo više p**a.

Umesto:

“Pa reci.”
“Znaš ti to.”
“Hajde, šta je bilo?”

možemo ponuditi pitanja za orijentciju:

“Da li je bilo u školi ili kod kuće?”
“Da li je bilo pre ili posle ručka?”
“Pogledaj prvo ko je na slici.”
“Ja ću početi, ti nastavi.”

To nije pomaganje previše.
To je podrška da dete pronađe put do odgovora.

Eholalija može biti važan trag u razumevanju detetovog jezika, ali sama eholalija nije dovoljna da zaključimo da je dete Gestalt Language Processor.

Neka deca zaista usvajaju jezik kroz veće celine: prvo koriste cele fraze, zatim ih skraćuju i mešaju, potom iz njih izdvajaju pojedinačne reči i postepeno grade fleksibilniji jezik.

Međutim, ponavljanje se može javiti i iz drugih razloga. Dete može ponavljati zato što pokušava da komunicira, zato što se reguliše, zato što uživa u zvuku, zato što priziva poznatu rutinu, zato što obrađuje ono što je čulo ili zato što još nema drugi dostupan način da kaže ono što želi.

Zbog svega toga nije dovoljno pitati:
“Da li dete ponavlja?”

Važnije je pitati:
Kada ponavlja?
Šta ponavlja?
Da li frazu koristi smisleno?
Da li je menja?
Da li je upućuje nekome?
Šta se desilo pre toga?
Šta se desilo posle?
Kako dete komunicira i na druge načine?

Eholaliju ne zaustavljamo i ne tumačimo automatski, već je slušamo u kontekstu.

GLP nije metoda za eholaliju koju neko može da “napravi” i prodaje kao rešenje.

To nije terapijska tehnika, spisak vežbi, program od 10 koraka, kartica koju ponavljamo, niti metoda koji ima isti redosled koraka za svako dete.

GLP (Gestalt Language Processing) opisuje način na koji neka deca usvajaju jezik.
Umesto da krenu od pojedinačnih reči, neka deca prvo pamte i koriste veće jezičke celine: fraze, delove pesama, rečenice iz rutine, crtaća ili govora drugih ljudi.
Te fraze se vremenom skraćuju, mešaju, rastavljaju na reči i grade fleksibilniji jezik.

Zato za GLP nije pitanje:
Koju vežbu sada radimo?

Već su prava pitanja:
Kako ovo dete trenutno koristi jezik?
Šta njegove fraze znače u kontekstu?
Koji modeli mu sada pomažu da napravi sledeći korak?

Podrška može uključivati igru, prirodne jezičke modele, AAK, rutine, čekanje, regulaciju i mnogo odnosa, ali cilj nije da dete uklopimo u “GLP program”.
Cilj je da razumemo detetov razvojni put i da podršku prilagodimo njemu.

GLP nije etiketa, niti trend. GLP nije nova kutija za dete.
To je način da pažljivije slušamo kako dete gradi jezik.

Jedna od najčešćih grešaka u uvođenju AAK je da detetu damo komunikacijsku knjigu, uređaj ili aplikaciju i čekamo da ih koristi.

Ako ih ne koristi odmah, lako se izvede zaključak:
“Ne razume.”
“Nije zainteresovan.”
“Nije spremna.”
“Ovo ne radi.”

AAK nije magično dugme.
AAK je jezik, a jezik se ne uči tako što ga dete samo dobije.
Uči se tako što ga vidi i čuje u upotrebi, mnogo p**a, u stvarnim situacijama.
Zato odrasli moraju da koriste AAK dok komuniciraju sa detetom.

Ne tražimo od deteta samo da pokaže šta mu je potrebno ili želi u određenom trenutku. Ne samo: “Šta hoćeš?” i ne samo kada očekujemo odgovor.

Pokazujemo i kada komentarišemo, odbijamo, tražimo pomoć, završavamo aktivnost, pravimo grešku, šalimo se ili izražavamo emociju.

Dete ne mora odmah da odgovori da bi učilo.

Ukoliko dete ne koristi AAK odmah, nije pravo pitanje: “Da li ovo dete može?”
Pravo pitanje je: "Da li smo mu dovoljno pokazali kako se ovaj jezik koristi?"

AAK nije test.
AAK je pristup komunikaciji.

Dete koje ne govori često bude pogrešno procenjeno.

Ljudi pretpostave da ne razume, da nije spremno, da još nema šta da kaže ili da prvo mora da pokaže određeni nivo sposobnosti da bi dobilo podršku za komunikaciju.
Ali govor nije merilo inteligencije.

Govor je složena veština koja zavisi od jezika, motorike, pažnje, regulacije, senzorne obrade i drugih procesa. Zato uvek polazimo od pretpostavke da dete ima šta da kaže i tražimo način da mu komunikacija bude dostupna.

Ne čekamo da dete dokaže da zaslužuje komunikaciju.
Komunikacija je osnovno ljudsko pravo.

Sačuvaj ovu poruku kao podsetnik da govor nije merilo inteligencije.

Često se dešava da se fokus stavi na motoriku govora, a da dete i dalje nema način da se izrazi.

Važno je razumeti razliku da:

- rad na pokretu
- rad na govoru
- rad na jeziku i komunikaciji

nisu iste stvari.

Dete može raditi na govoru, a da i dalje nema način da kaže šta želi, misli ili oseća.
Zato komunikacija ne treba da čeka.

Da li tvoje dete trenutno ima način da se izrazi?

Jedno od najčešćih pitanja koje roditelji imaju je: „Da li da čekamo još malo?“

Kada dete ne koristi govor ili ga koristi nepouzdano, čekanje često znači da dete ostaje bez načina da se izrazi.

AAK (alternativna i augmentativna komunikacija) ne zamenjuje govor, ona omogućava komunikaciju dok se govor razvija.

Komunikacija ne bi trebalo da čeka.
Dete ne mora da zasluži način da se izrazi.

Ako komunikacija postoji, zašto bismo je odlagali?

Razvoj jezika ne zavisi samo od reči koje dete zna. Zavisi i od toga koliko može da:
– zadrži pažnju
– organizuje misao
– reguliše telo i emocije
– započne odgovor

Zato ponekad vidimo dete koje razume, ali ne uspeva da se uključi u razgovor u pravom trenutku.

Kada prvo podržimo regulaciju i prilagodimo zahteve, jezik dobija prostor da se pojavi.

Ramisli da je li tvom detetu potrebna podrška u izvršnim funkcijama ili jeziku?